ŽRTVA I TRGOVAC MOŽE BITI SVAKO – ZATO JE VAŽNO DA PRIČAMO O TRGOVINI LJUDIMA

Jedna od najvećih zabluda vezanih za trgovinu ljudima je da se to događa nekom drugom. Istina je da postoje ranjive grupe koje su izloženije riziku, ali podaci govore da žrtve trgovine ljudima dolaze iz svih slojeva, da mogu biti bilo koje nacionalnosti, roda/pola, nivoa obrazovanja, kaže u intervjuu za „Kliping“, Hristina Piskulidis, menadžerka komunikacija u organizaciji ASTRA. Novinarima/kama poručuje da kada izveštavaju o slučajevima trgovine ljudima, da je neophodno da se oslone na pouzdane izvore, odnosno da ne traže informacije od komšija, „očevidaca“ i rođaka (bilo trgovca, bilo žrtve).

U prvih sedam meseci 2020. godine na dnevnom nivou je objavljeno prosečno 5 tekstova o trgovini ljudima, a najveći broj njih u julu, kada se i obeležava Svetski dan borbe protiv trgovine ljudima (26% od ukupnog broja objava). Da li mislite da mediji u dovoljnoj meri izveštavaju o ovoj temi?

Imajući u vidu težinu teme, i strahotu krivičnog dela trgovina ljudima i posledica koje ona ostavlja na nekadašnje žrtve, nikada se zapravo ne govori dovoljno o ovoj temi, a i kada se govori – retko se govori na pravi način. Jeste da se mediji povodom velikih i značajnih datuma kao što 30. jul, Svetski dan borbe protiv trgovine ljudima, rado podsete brojki i mesta koje Srbija zauzima na neslavnoj listi zemalja porekla – tranzicije i krajnje destinacije žrtava trgovine ljudima, ali ta podsećanja usled intenziteta svakodnevice brzo padaju u zaborav, a trgovina ljudima ostaje kompleksan problem o kome se malo zna, retko govori i koji se često, na štetu onih najoštećenijih – žrtava,  pogrešno interpretira. 

Da li mediji imaju pravi pristup u izveštavanju o trgovini ljudima?

Ima medija koji su svesni svoje uloge i uticaja u društvu i koji savesno i korektno izveštavaju o trgovini ljudima uopšte, a i o konkretnim slučajevima trgovine koji naravno uključuju realne osobe. Nažalost, njih nema mnogo i, imajući u vidu stanje u medijima i česte promene zaposlenih, vrlo se često javlja potreba za dodatnim edukacijama medijskih uposlenika/ca o ovoj temi. Nažalost, nema se uvek kapaciteta, a ni vremena za nove edukacije, pa to rezultuje time da se radi bombastičnih naslova i povećanja tiraža često narušava privatnost pojedinih žrtava trgovine ljudima i nesmotreno dira u otvorene rane. Razloga za takvo ponašanje, ili u ovom slučaju pisanje, ima mnogo, ali ono što je njihova osnova je generalno nepoznavanje problema, nesenzibilisanost za razumevanje položaja žrtve i dominantne predrasude. A predrasuda što se tiče ove teme ima dosta, počev od toga ko su žrtve i kako se postaje žrtvom trgovine ljudima, do toga ko su trgovci ljudima i na koje sve načine oni dolaze do žrtava. 

TRGOVAC LJUDIMA MOŽE BITI SVAKO

Jedna od najvećih zabluda vezanih za trgovinu ljudima je da se to događa nekom drugom. Istina je da postoje ranjive grupe koje su izloženije riziku, ali podaci govore da žrtve trgovine ljudima dolaze iz svih slojeva, da mogu biti bilo koje nacionalnosti, roda/pola, nivoa obrazovanja… Druga velika zabluda je predstava o profilu trgovca. Pretpostavlja se da su to neki očigledni kriminalci na osnovu čije pojavnosti odmah znamo da treba da ih se klonimo. Međutim, istina je drugačija, to ponekad mogu biti naši poznanici, potencijalni poslodavci, za koje se ispostavi da to nisu, ili čak i bliski ljudi – rođaci ili partneri. Dakle, i trgovac ljudima može biti svako – najrazličitiji muškarci i žene imaju svoju ulogu u lancu trgovine ljudima, od vrbovanja do eksploatacije, a vrlo često su to osobe od poverenja, srodnici, čak i članovi uže porodice, kao i ljudi koje žrtva poznaje duži vremenski period.

Pored ovih standardnih zabluda postoji u široj populaciji i nepoznanica šta sve zapravo spada u trgovinu ljudima, a to su: seksualna eksploatacija i prinudna prostitucija, prinudni rad / radna eksploatacija, prinudno prosjačenje, prinuda na vršenje krivičnih dela, trgovina organima (prinudno uzimanje organa radi njihove prodaje), prinudni rad u kući, prinudni brakovi.

Usled svih ovih zabluda, mediji često o slučajevima trgovine ljudima izveštavaju senzacionalistički, ne vodeći računa da li će na taj način biti ugrožena nečija privatnost ili život, kao da prepričavaju akcioni film B produkcije, potpuno nesvesni da se radi o ljudima koji su nam bliski i koje svakodnevno srećemo na ulici. 

Koje su neke ključne informacije koje novinari/ke trebaju da imaju u vidu kada izveštavaju o trgovini ljudima?   

Kada se izveštava o slučajevima trgovine ljudima, neophodno je osloniti se na pouzdane izvore i ne tražiti informacije od komšija, „očevidaca“ i rođaka (bilo trgovca, bilo žrtve). Treba razgovarati sa akterima aktivno uključenim u rešavanje problema trgovine ljudima bez obzira na to da li oni dolaze iz vladinog ili nevladinog sektora, jer oni znaju dokle je neki slučaj stigao i šta bi trebalo, a šta ne da se nađe u javnosti imajući u vidu najbolje interese žrtve. 

Neretko u medijima beležimo senzacionalistički način izveštavanju o trgovini ljudima (primeri: Srbijadanas.com: Majka (24) htela da PRODA BEBU PREKO INTERNETA, a onda je usledio PREOKRET!,  Blic.rs: KRENUO S MAJKOM U BAŠTU PA NESTAO BEZ TRAGA! 10 godina se ne zna da li je mali Đorđe otet ili ubijen, MISTERIJA PRONAĐENE LOBANJE nikada nije razrešena). Koliko ovakvi naslovi odmažu da se čitaoci/gledaoci u dovoljnoj meri informišu, edukuju ili prepoznaju da su eventualne žrtve trgovine ljudima?

Ovakvi naslovi odmažu dosta kada je u pitanju razumevanje problema trgovine ljudima i položaja žrtve i pokazuju da su nam granice empatije koju možemo da razvijemo usled tragedije nekog drugog ljudskog bića ozbiljno ugrožene ili čak potpuno izbrisane. Osim toga, ovakav način izveštavanja doprinosi onom produbljivanju predrasude o trgovini ljudima uopšte, koje smo pomenuli na početku teksta, kao i osećaju da je to problem nekog drugog sveta kome mi ne pripadamo. Novinari koji obrađuju ove teme takođe nisu oslobođeni ovih predrasuda, pa zato tako nesmotreno i pristupaju temi, samo kako bi privukli pažnju čitalaca, ne razmišljajući o eventualnim posledicama. U svakom slučaju, ovakvi naslovi, ukoliko se ne manipuliše činjenicama, mogu da informišu, ali ne doprinose edukaciji niti ublažavanju ovog problema. Ali tada zanemarujemo etički kodeks novinarstva i činjenicu da mediji obliku svest svojih čitalaca ili gledalaca, tj. izveštavajući senzacionalistički mediji se odriču odgovornosti koju imaju, ali i gube na društvenom značaju. To je nešto čime bi verovatno uredništva trebalo da se pozabave, ukoliko im je cilj istinito i pravedno izveštavanje.

Da li se i koliko izveštavanje o trgovini ljudima razlikuje u svetu i Srbiji?

Pretpostavljamo da Srbija nije izuzetak i da promašaja u načinu izveštavanja o problemu trgovine ljudima ima svuda. Ono što je bitno je mera, odnosno koliko često nailazimo na nekorektno izveštavanje o problemu trgovine ljudima i konkretnim slučajevima trgovine. Kod nas je to, nažalost, veoma često – treba samo ispratiti naslove pojedinih tabloida. Verujemo da zemlje u kojima su prava žrtava bolje zaštićena, pozicija medija manje degradirana i svest o rodnoj ravnopravnosti i ljudskim pravima uopšte na višem nivou, ovakvih propusta ima manje. 

Koja je Vaša poruka za novinare/ke koji/e izveštavaju o ovoj temi?  

Edukujte se i ne pretpostavljajte – nego pitajte, mi smo uvek otvorene za saradnju i spremne da podelimo naše sada već višedecenijsko iskustvo rada na ovom problemu. Pratite naš sajt astra.rs i društvene mreže.  Pored toga, budite svesni svoje uloge u društvu i odgovornosti koju ta uloga nosi.

Autorka: Ivana Milošević, Head of Media Analysis & Research, Kliping