Rak dojke, najčešća maligna bolest, koja pogađa pripadnice lepšeg pola širom sveta, zahteva duboko razmatranje i pažnju, kako bi se pružila podrška i informacije ženama koje se suočavaju s njom. U svetlu ovog problema, razgovarali smo s Anom Dornik, osnivačicom Udruženja „Žena uz ženu“ i autorkom knjige „TI SI TA“, kako bismo istražili kako mediji mogu igrati ključnu ulogu u razbijanju stigme oko ove bolesti i pružiti nadu ženama koje se suočavaju s njom. Ana je podelila svoje lično iskustvo i naglasila moć medija da edukuju, inspirišu i podrže one koje se bore protiv raka dojke.
Podaci iz arhive Agencije „Kliping“ pokazuju da mediji godinama unazad najčešće izveštavaju o raku dojke tokom marta (kada se obeležava Nacionalni dan borbe protiv raka dojke) i oktobra (Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke). Da li mislite da mediji u dovoljnoj meri izveštavaju o ovoj temi?
U ovom sistemu sve počinje od pacijenta, lekara, pa do medija, javnosti i donosioca odluka. Činjenica je da se o ovoj temi intenzivno priča tokom marta i oktobra, a treba nam više pojedinaca koji će zajedno sa strukom i medijima, slati snažnu poruku donosiocima odluka u zdravstvenom sistemu – da svakog dana neka žena oboli od karcinoma dojke. Ako tako posmatramo sistem, onda shvatamo da smo svi “krivci” i da bismo svi mogli da ulažemo dodatne napore da se o bilo kojoj malignoj bolesti više priča.
Da li mediji imaju pravi pristup u izveštavanju o raku dojke?
Informisanje medija (edukacija kroz razne panele) je jako važno jer su oni zaduženi za onaj prvi kontakt pacijenta sa njihovom dijagnozom putem raznih portala. Sigurno je da je internet preplavljen lošom statistikom i brojem smrtnih slučajeva. To ne može biti ohrabrujuće za ženu koja prolazi kroz jednu od najtežih bolesti. Smatram da treba više da pričamo o ženama koje su pobedile rak dojke, o broju preživelih žena i konstruktivnim, afirmativnim preporukama šta možemo da uradimo kada se bolest dogodi.
Koje su neke ključne informacije koje novinar/ka treba da ima u vidu kada izveštava o raku dojke?
Statistika sveta i regiona sa osvrtom na statistiku u zemlji. A onda s tim podacima treba proći relevantnost podataka kako sa strukom, tako i sa udruženjima pacijenata jer jedno je statistika koja može biti zastarela, a drugo su aktivnosti/rezultati u praksi koje možemo dobiti i od pacijenta, ali i od udruženja pacijenata.
Da li se i koliko izveštavanja o raku dojke razlikuje u svetu i u Srbiji?
Prvim regionalnim kongresom našeg udruženja „Ja to mogu“ smo pokazali da nam treba više praktičnih iskustava iz regiona i sveta. Nemam informacije koje mi tražite, ali verujem da bi poređenje i razmena dobre prakse svakako bilo od koristi.
Na koji način možemo zajedno raditi na tome da se tema raka dojke integriše u medijske sadržaje na način koji je informativan, obazriv i inspirativan?
Fokus medija, ali i svakog od nas treba da bude na onome što može biti inspirativno u samoj bolesti. Statistika neće “ozdraviti” nikoga i tumaranje po portalima na kojima nećemo pronaći ništa što bi nam poslužilo kao dobar primer za pobedu, tok lečenja pacijenata itd… Zato je dobro da potražimo izvore koji mogu afirmisati i pojedinca, ali i donosioce odluka (poređenje o putu lečenja pacijenata u regionu, svetu… itd.)
Možete li podeliti svoje lične iskustvo u vezi s tim kako mediji utiču na percepciju i stigmu vezanu za rak dojke?
Veoma. Veoma je važno da budemo svesni toga da su mediji “okno” kroz koje svet gleda na bilo koju okolnost o kojoj se izveštava. I ako je tako, edukaciji medija mora da se podjednako posveti pažnje, koliko i edukaciji pacijenata. Jer ako izuzmemo medije, onda je udruženjima pacijenata i lekarima mnogo teže da postignu svoju svrhu – da se razbiju sve stigme i tabui.
Autorke: Ivana Milošević, Head of Media Analysis & Research & Ivana Daljević, Account Director, Kliping