Analiza medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama u 2023.
Novinski naslovi i televizijski izveštaji svakodnevno nas podsećaju na mračnu realnost s kojom se suočava naše društvo – nasilje nad ženama. Od uznemirujućih priča o fizičkom zlostavljanju do tragičnih vesti o ženama koje su izgubile živote, čini se kao da je nasilje sveprisutno.
Mediji igraju ključnu ulogu ne samo u izveštavanju o ovim incidentima, već i u oblikovanju javnog mišljenja o nasilju nad ženama. Međutim, nije sve u brojkama i statistikama; način na koji se priče ispričaju, koje detalje izaberemo da istaknemo, i jezik koji koristimo može podstaknuti empatiju i razumevanje ili, nažalost, doprineti stigmatizaciji žrtava i senzacionalizmu. Stoga, postavlja se pitanje: kako mediji stvarno izveštavaju o nasilju nad ženama? Da li njihovi izveštaji doprinose osvešćivanju i razumevanju problema, ili možda, nenamerno, jačaju stereotipe i predrasude? U potrazi za odgovorima, agencija za praćenje i analizu medija „Kliping“ uradila je istraživanje medijskih tekstova u 2023. godini[1] o nasilju nad ženama, s ciljem da razumemo i osvetlimo kako se ova važna društvena tema tretira u javnom diskursu.
Analiza medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama otkriva izraženu fokusiranost na fizičko nasilje, koje predstavlja skoro polovinu svih objavljenih tekstova, dok femicid, kao najtragičniji ishod takvog nasilja, čini gotovo trećinu izveštavanja. U manjoj meri, sa oko 10% ukupnog broja tekstova, mediji pokrivaju teme kao što su seksualno, psihološko, digitalno nasilje, proganjanje i ekonomsko nasilje.
Kada se analizira kontekst u kojem se nasilje dešava, primetno je da nasilje unutar porodice dominira sa 41% analiziranog sadržaja, dok nasilje u intimnim partnerskim odnosima prati sa 28%. Nasilje u zajednici zauzima 13%, dok je nasilje na radnom mestu prisutno u 3% izveštaja. Veoma retko, mediji izveštavaju o nasilju povezanom sa oružanim sukobima ili kulturološkim nasiljem, sa manje od 1% objavljenih tekstova. Analizom vrsta nasilja u odnosu na kontekst u kojem se dešavaju, može se uočiti da se prema pisanju medija porodično nasilje i femicid najčešće dešavaju unutar porodice, dok se psihološko, seksualno nasilje i proganjanje češće vezuju za intimne partnerske odnose.
Važan aspekt medijskog izveštavanja jeste da u preko polovine analiziranih tekstova nasilnik ima glavnu ulogu u priči, dok su žrtve nasilja izdvojene kao primarni subjekti u samo oko petine tekstova. Izveštaji se često fokusiraju na zločin koji je nasilnik počinio, detalje njegovog hapšenja, tok suđenja, a ponekad i izraze kajanja. S druge strane, žrtve nasilja ponekad biraju da svoje iskustvo podele sa javnošću, pri čemu mediji izveštavaju ne samo o okolnostima nasilja, već i o njihovom zdravstvenom stanju ukoliko su zadobile povrede. Pored nasilnika i žrtava, kao treći značajan akter u medijskom izveštavanju o nasilju nad ženama ističu se nevladine organizacije, najčešće one koje se bave sprečavanjem nasilja nad ženama. Kao sagovornici medija govore o statistici nasilja u Srbiji, iznose apele javnosti o važnosti prepoznavanja nasilja i informišu žrtve o dostupnim resursima i institucijama kojima se mogu obratiti za pomoć.
Većina medijskih priča (86%) fokusira se na konkretne slučajeve nasilja, čime se možda propušta prilika za šire društvene analize i rasprave o uzrocima i rešenjima. Pored izveštavanja o pojedinačnim slučajevima, mediji takođe osvetljavaju kampanje koje organizuju različite nevladine organizacije, državne institucije i kompanije. Među njima se ističu „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, „Stop nasilju nad ženama“, „Stop femicidu“ i kampanja „Koja je sledeća“.
Analiza medijskih izveštaja otkriva da kombinacija senzacionalističkih i uznemirujućih naslova čini skoro 70% objavljenih tekstova, dok ostatak čine informativni naslovi. Naslovljavanjem tekstova „Tukao devojku sekirom i pocepao joj slezinu“, „BIO JE NEVIĐENI MONSTRUM ŽELJAN INTIMNIH ODNOSA: Imao je 5 žena, sekao im genitalije, bez problema je ubijao i jeo ljude“, i „3 jeziva nasilja iz Obrenovca sledila Srbiju: Silovali je metlom, po drugoj dečko urnirao, treću tukao sekirom“, ističe se svaki detalj nasilja, što može uznemiriti ne samo žrtve i njihove porodice, već i širu javnost. Ostali primeri uključuju naslove kao što su: „Uhapšen beskućnik osumnjičen za silovanje starice obolele od raka“, „Braća kocem tukla ženu sve dok nije izdahnula“, „Muž je tukao, a ljubavnik ubio“, „Devojci gasio cigarete po telu“ i „Devojčicu godinama silovali otac, brat i porodični prijatelj, majka znala i ćutala: Užas u Mađarskoj“. Ovakvi naslovi, iako možda privlače čitalačku pažnju, postavljaju ozbiljna pitanja o etičkim granicama medijskog izveštavanja i potrebi za senzibilnijim pristupom koji štiti dostojanstvo žrtava i promoviše konstruktivan dijalog o prevenciji nasilja.
Uočava se i nedostatak edukativnog sadržaja, sa samo 13% tekstova koji se bave osvešćivanjem o problemu nasilja nad ženama i pružanjem informacija o mogućnostima zaštite i prepoznavanja nasilja, što ukazuje na potrebu za promenom pristupa medijskom izveštavanju koji bi više doprinosio podizanju svesti i prevenciji.
Prevladavanje senzacionalističkog izveštavanja i fokus na ekstremne slučajeve često zanemaruje dublje uzroke i širi spektar oblika nasilja, ostavljajući prostor za poboljšanje u načinu na koji se ova tema predstavlja javnosti. Za odgovornije izveštavanje, mediji bi trebalo da teže uravnoteženom prikazu, dajući glas žrtvama na poštovan način i naglašavajući edukaciju, prevenciju i dostupne resurse za pomoć, čime bi doprineli širem razumevanju problema i njegovom efikasnijem adresiranju. Žrtva nasilja može biti bilo ko – ne postoji stereotipna slika žrtve. Ova činjenica zahteva od medija da izveštavaju o svim aspektima nasilja nad ženama, uključujući i one manje vidljive forme nasilja, kao što su psihološko, ekonomsko ili digitalno nasilje.
Nasilje nad ženama nije samo priča koja treba da privuče čitalačku pažnju; to je dubok društveni problem koji zahteva ozbiljnu i odgovornu medijsku pažnju. Dok zvuk senzacionalizma često nadjačava tišinu žrtava u medijskom prostoru, naša kolektivna odgovornost ostaje u stvaranju harmonije između ove dve krajnosti. Balansiranjem medijskog izveštavanja, sa dubokim poštovanjem prema tišini žrtava i odbijanjem da se podlegne senzacionalizmu, možemo zajedno graditi društvo u kojem je svaki glas čujan i svaka priča važna.
Autorke istraživanja: Ivana Milošević, Head of Media Analysis & Research i Sanja Đoković, Data Analyst Kliping
Istraživanje je prvobitno objavljeno na Blic.rs
[1] Istraživanje o nasilju nad ženama obuhvatilo je celu 2023. godinu, a analizom su uključene sve vrste medija – štampani, elektronski i internet portali. Od štampanih medija uzorkom su obuhvaćene sve informativne dnevne novine (Alo!, Blic, Danas, Informer, Kurir, Nova, Politika, Srpski telegraf i Večernje novosti), kao i tri nedeljnika – NIN, Nedeljnik i Vreme. Elektronski mediji uključili su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom (RTS 1, RTS 2, TV Pink, TV B92, Happy TV i TV Prva), kao i regionalnu televiziju N1 koja se emituje na kablovskom operateru SBB i TV Blic koja je dostupna za korisnike kompanije Telekom Srbija. Internet portali obuhvatili su top 5 najposećenijih medija u 2023. godini prema podacima Gemius Rating-a i to Blic.rs, Kurir.rs, Telegraf.rs, Mondo.rs i Nova.rs.
