Novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti usvojen je krajem maja i od tada se ne smiruju strasti u široj javnosti kada je ova tema u pitanju. Nije da se bavimo segmentom jednakog pristupa obrazovanju za oba pola ili, ne daj bože, nekim ekonomskim pravima, nikako. O porastu nasilja u porodici i rodno zasnovanog nasilja da ni ne govorim.
Mi smo odabrali da se bavimo nazivima zanimanja u ženskom i muškom rodu. Da li je jatak ili je „jatačica“ pomogla pri izvršenju nekog krivičnog dela. To je od ključne važnosti. Lepo zvuči kada kažemo da smo i u ovom segmentu ispoštovali prava naših sugrađanki i da im se zanimanja zovu kako one to žele. Da, kako one to žele. Ako ne žele ne moraju da se trude i prebacuju. Upravo je to i poenta i srpskog jezika, a i tolerancije. Veći problem mi je što se, kao i pandemija korona virusa, širila i zaraza porodičnog nasilja. Mahom žene se ne odlučuju da odu od nasilnika jer imaju finansijskih problema da izdržavaju porodicu.
Usvojeni set zakona, kao i broj od preko 50 odsto ministarki u Vladi i Parlamentu nije dovoljan da možemo da kažemo da smo mi društvo koje vodi računa o rodnoj ravnopravnosti. Izjave političara u ovakvim situacijama nisu one koje mogu da pomognu da se poveća prosečna plata kod žena u Srbiji ili da se poveća broj onih koje u vlasništvu imaju neku nekretninu. Neka sveobuhvatnija kampanja za promociju rodne ravnopravnosti i ženskih prava mogla bi da pomogne da neke generacije koje dolaze budu malo svesnije i da pomeraju na bolje ove parametre.
Tokom pandemije često se u medijima nalazila premijerka Novog Zelanda i svi su je pominjali u izuzetno pozitivnom kontekstu. Džasinda Ardern postala je jedan od pozitivnih primera kako treba komunicirati, kako treba voditi državu i društvo kroz velike izazove i, na kraju, kako treba promovisati prava žena. Kad je bilo najteže ona je otvorila svoj profil na Facebooku i komunicirala je sa svojim sugrađanima i zemljacima. U mnogo čemu komunikacija može da nam pomogne, pa i u ovoj situaciji kada treba da promovišemo nešto, a posebno kada se radi o jednoj od gorućih tema današnjice.
Upravo se premijerka Ardern obratila svojim saradnicima koji se bave komunikacijama sa idejom da poboljša položaj žena, a ti isti saradnici su o tome govorili tokom 25. AMEC godišnjeg Samita koji je ove godine održan online. Tim u sastavu Ngaire Kravford, Insights Director, ANZ, iSentia i Phil Clark, Strategic Communications Manager, Sport New Zealand približili su prvog dana Samita kako su dobili zadatak da promene sliku o rodnoj ravnopravnosti. Krenuli od napisa u medijima, a tema je sport, da ne kažem praćen je kliping. Iskreno, nisam mogao da verujem da svega 15 odsto medija na Novom Zelandu izveštava o ženskom sportu. Taj podatak bio mi je veliko iznenađenje. Najčešće, kada su izveštaji o muškim sportskim sekcijama u pitanju to su sportovi: ragbi, kriket, fudbal i košarka. Rečju – najpopularniji. Kada su žene u pitanju, izveštava se o netbolu, gimnastici, zimskim sportovima, kanuu i hokeju. Za neke od tih sportova niste ni čuli, jer su popularni u tom delu sveta. Kada pitaju fanove šta misle o svojim sportskim idolima, mediji na Novom Zelandu citiraju muškarce u 82 odsto slučajeva. Premijerka je ekipi koju smo slušali dala dve godine da poprave te brojeve, zato što je procenjeno da se prava žena i rodna ravnopravnost najbolje promovišu kroz sport i sportska dostignuća. Korišćenje pozitivnih primera i postignutih dobrih rezultata, kroz moderne kanale komunikacije, samo su jedan deo plana koji su pripremili i implementiraju. Brojne sportistkinje su influenserke ove kampanje i promovišu svoje rezultate, ali i rodnu ravnopravnost. Država je podržala sport maksimalno i kandidature za velika svetska takmičenja. O tome govori i činjenica koju su nam predočili, da je ministar finansija ujedno i ministar sporta i da daje maksimalnu podršku svim aktivnostima.
Još jednom, neko negde daleko pokazao je kako može, a mi samo treba da upalimo lampice i da kažemo, hajde i mi da uradimo to. Svaka medijska redakcija kod nas ima i sportsku rubriku i prostor posvećuje raznim popularnim i malo manje popularnim sportovima. Verujem da lako može da se izračuna zastupljenost dama u sportu u odnosu na muškarce u srpskim medijima. Eto polazišta za neku potencijalnu kampanju o rodnoj ravnopravnosti. Srbi su poznati kao narod koji je lud za sportom i bez obzira na malu bazu postiže svetske rezultate u nizu sportova. Košarkašice, odbojkašice, atletičarke i paraatletičarke samo su od nekih potencijalnih promoterki te moguće kampanje koja će doneti neke promene u glavama i pogledima mačo Balkanaca i koji će se onda više ponašati u skladu sa jednim od omiljenijih istorijskih ličnosti – Nikolom Pašićem, koji je nekom prilikom rekao da se jedino boji Boga i svoje žene. Niko ne mora da se boji nikoga, samo da poštujemo više jedni druge i da podržavamo najbliže da rastu i razvijaju se i odmah će nam svima biti mnogo bolje i lično i kao društvu.
Dok se to ne dogodi, idem da gledam odbojkašice kako se bore sa Brazilkama u Ligi nacija i košarkašice kako se spremaju za visok plasman na Evropskom prvenstvu.
Za Kliping piše: Vedran Ivanković, ekspert za komunikacije i autor bloga kreativacukrizi.com
