U septembru prošle godine, atmosfera u svetu internih komunikacija bila je neverovatno optimistična. Sektor koji je nekada bio viđen samo kao kanal za slanje generičkih obaveštenja konačno je dobio zasluženo mesto za pregovaračkim stolom, budžeti su rasli, a lideri su preuzimali odgovornost za komunikaciju. Godinu dana kasnije, entuzijazam sa vrha prati jedna sasvim drugačija realnost u praksi. Najnoviji izveštaj The State of Internal Communications in 2026 kompanije Simpplr za 2026. godinu pokazuje da je interna komunikacija konačno dostigla fazu zrelosti i zadržala poverenje rukovodstva. Ali, postoji jedna velika „kvaka“. Stručnjaci koji vode ove procese danas su strukturno frustrirani, pritisnuti rastućim očekivanjima i širenjem obima posla, dok broj ljudi u njihovim timovima ostaje potpuno isti.
Snažna posvećenost u senci nejasnih granica
Dobra vest je da stručnjaci za interne komunikacije zaista veruju u ono što rade. Podaci iz izveštaja pokazuju snažnu vezanost za profesiju, čak 81% njih bi, sigurno ili verovatno, ponovo izabralo istu karijeru. Njihova motivacija retko proizilazi isključivo iz finansijskih benefita, oni pronalaze duboku svrhu u pomaganju ljudima da se osećaju povezano i informisano, kao i u strateškom upravljanju promenama i kriznim situacijama. Zadovoljstvo poslom direktno je povezano sa svešću da njihov rad „iza kulisa“ ima snažan, vidljiv uticaj na celu organizaciju.
Međutim, upravo ta nova, strateški važnija pozicija donela je ozbiljne operativne izazove. Najveća frustracija, koju ističe 35% ispitanika, jesu zamrljane granice i nejasne odgovornosti između internih komunikacija, HR-a, PR-a i marketinga. Kada komunikacija postane prepoznata kao ključni alat, očekivanja rastu sa svih strana, a komunikatori se često nalaze u situaciji da posreduju između različitih sektora. Uz to, 31% stručnjaka navodi poteškoće u kvantifikovanju uticaja svog rada, dok 30% ističe rad u timovima koji nemaju dovoljno resursa za sve što se od njih zahteva.
Pitanje sigurnosti posla takođe otkriva zanimljivu dinamiku. Iako većina (71%) svoju poziciju ocenjuje kao sigurnu, anksioznost koja se ipak javlja nije vezana za loše performanse tima, već isključivo za spoljašnju organizacionu nestabilnost, kao što su smanjenje budžeta, promene u rukovodstvu i promenu prioriteta kompanije.
Ipak, jedan podatak se posebno izdvaja i savršeno oslikava trenutak u kom se nalazimo. Strah od uticaja veštačke inteligencije na radna mesta najveći je upravo u onim timovima koji su najefikasniji i koji AI najviše koriste. Ta zabrinutost ne proizilazi iz neznanja ili otpora prema tehnologiji, već naprotiv, iz vrlo jasnog razumevanja moći i kapaciteta današnjih AI alata da iz korena promene način na koji se posao obavlja.
Nepromenjen broj zaposlenih i rastuća očekivanja: Gde nastaje pritisak?
Glavna priča kada je reč o resursima u internim komunikacijama za 2026. godinu jeste stabilnost tima, a ne njegovo širenje. Prema podacima iz izveštaja, 64% ispitanika navodi da je broj zaposlenih u njihovim sektorima ostao nepromenjen tokom protekle godine, a većina ista predviđanja ima i za godinu pred nama. Optimizam u pogledu zapošljavanja novih kadrova osetno je opao, dok je u 2025. godini 38% ispitanika očekivalo proširenje tima, ove godine taj broj iznosi 27%.
Ovaj pad u zapošljavanju događa se u veoma izazovnom trenutku. Dok broj ljudi stagnira obim posla i očekivanja od internih komunikacija se drastično šire. Na leđa ovih timova pale su nove i velike odgovornosti, uključujući implementaciju i usvajanje veštačke inteligencije, kao i zadaci u vezi sa korporativnom strategijom. Upravo između kapaciteta postojećeg tima i stvarne, rastuće potražnje za njihovim radom se stvara ogroman pritisak. Manje od polovine ispitanika (46%) smatra da je njihov tim apsolutno adekvatno kadrovski popunjen, dok ostali u velikoj meri pokušavaju da apsorbuju novi obim posla kroz veću operativnu efikasnost, a ne kroz novo zapošljavanje.
Izveštaj jasno pokazuje da veličina tima direktno prati efikasnost internih komunikacija. Ispitanici koji visoko ocenjuju svoju funkciju znatno češće dolaze iz velikih timova (od 30 i više ljudi), što ukazuje na to da organizacije koje zaista vrednuju ovaj sektor u njega ulažu sistemski, obezbeđujući i ljudstvo i operativnu infrastrukturu.
Ono što situaciju čini posebno zanimljivom jeste očigledan paradoks na relaciji lideri-zaposleni. Dok zaposleni osećaju pritisak manjka ljudi, čak 96% rukovodilaca na najvišim pozicijama podržava povećanje investicija u interne komunikacije. Zašto se taj entuzijazam ne preliva u veći broj zaposlenih ostaje nejasno. Moguće je da se investicije usmeravaju primarno u tehnologiju i softvere umesto u zapošljavanje, ili jednostavno postoji sporost u sprovođenju namera rukovodstva u praksu.
Jedno je sigurno, dok se obim posla širi, nove obaveze još uvek nisu neutralisane uštedom vremena koju donosi veštačka inteligencija. Povećan obim posla uz isti broj ljudi nosi ozbiljan rizik od sagorevanja, a sama tehnološka efikasnost ne može samostalno da popuni tu prazninu bez svesnog ulaganja i u resurse.
Infrastruktura kao rešenje: Kako pokriti više posla bez novih ljudi?
Ako se obim posla širi, a broj zaposlenih ostaje isti, jasno je da rešenje mora doći iz drugog izvora. Podaci iz izveštaja pokazuju da budžeti za interne komunikacije ipak nisu zamrznuti, 47% ispitanika beleži rast budžeta u protekloj godini. Gde taj novac odlazi, ako ne na nova zapošljavanja? Odgovor leži u pravoj tehnološkoj infrastrukturi.
Izveštaj jasno ističe da se odgovarajuća tehnologija dosledno pojavljuje uz više ocene efikasnosti internih komunikacija. Organizacije koje strateški ulažu u ovaj sektor, ulažu i u digitalne alate koji ga operativno podržavaju. Upravo moderna infrastruktura omogućava timovima da „skaliraju“, odnosno da preuzmu rastuće potrebe i obaveze kompanije bez fizičkog širenja tima.
Ono što je posebno indikativno jeste promena u percepciji svrhe ovih digitalnih alata. Njihov najveći benefit više nije samo puko prosleđivanje informacija zaposlenima. Danas se tehnologija prvenstveno vrednuje (što ističe 54% ispitanika) kao moćna podrška efikasnosti samog IK tima, ostavljajući iza sebe čak i strateško usklađivanje i angažovanje radnika. Tehnološka rešenja više nisu samo „oglasna tabla“, već ona služe za centralizaciju resursa, brži pristup znanju i efikasnu kriznu komunikaciju, čuvajući dragoceno vreme stručnjacima koji njima upravljaju. Iako implementacija AI-a i novih alata trenutno deluje kao još jedan težak zadatak na već prepunom tanjiru, to je jedini put iz faze operativnog preživljavanja u fazu strateške stabilnosti.
Interna komunikacija je nesumnjivo izborila svoje mesto i dokazala svoju vrednost liderima. Faza borbe za priznanje je završena, ali je započela faza operativnog preživljavanja. Da bi stručnjaci za IK mogli da nastave da grade kulturu, upravljaju promenama i spajaju organizaciju, a da pritom ne sagore pod pritiskom, kompanije moraju da shvate ključnu stvar: napredni digitalni alati i tehnologija ne služe da bi zamenili ljude, već da bi njihov rad učinili održivim. Onaj ko tu infrastrukturu postavi kako treba, imaće tim koji donosi vrhunske rezultate, čak i kada broj ljudi u njemu ostaje nepromenjen.
Autorka teksta: Sanja Đoković, Data & Media Analyst, Kliping
