Iako će u aprilu proslaviti već svoj prvi rođendan, aplikacija i društvena mreža Clubhouse tek odnedavno zaokuplja pažnju domaće javnosti. Neposredan povod da i šira publika u Srbiji čuje za Clubhouse bio je poziv Ilona Maska Vladimiru Putinu da mu se pridruži u ćaskanju na ovoj platformi, a kog su prenele i naše novinske agencije. (Negativna) reakcija Kremlja bila je odličan pokazatelj stepena međusobnog nerazumevanja “kako stvari funkcionišu” u različitim delovima sveta i centrima industrijske ili političke moći.
Istorija glasovne komunikacije… kod nas
Komunikacija glasom na daljinu (telefonom) se kod nas već dosta dugo smatra gotovo prevaziđenom i za taj trend su nekako najčešće bili etiketirani milenijalci i pripadnici Generacije Z. Umesto da “okrenu telefon”, pripadnici tih generacija radije posežu za tekstualnim porukama kao vidu komunikacije koji je manje opterećujući i koji se ne odvija striktno u realnom vremenu. Glas je ostao rezervisan za hitne situacije, pre svega na poslu, eventualno za mamu, tatu, supružnike i decu. O promenama u navikama komuniciranja svedoče i paketi ponude mobilnih operatera gde se neograničen voice saobraćaj gotovo podrazumeva (a sve manje koristi).
Ako imate dovoljan broj godina ili nekog takvog oko sebe, znaćete da su beskrajni razgovori putem fiksnog telefona bili norma. Kakva je, međutim, situacija sa ćaskanjem više osoba u isto vreme? Ako izuzmemo famozne konferencijske pozive kao jednu od inicijalnih dodatnih usluga mobilne telefonije sa početka dvehiljaditih, prisetićemo se (doduše, jedva) da su smutno vreme domaće tranzicije obeležile famozne “041 pričaonice” gde bi korisnik pozivao fiksni 041 broj (skup premijum servis) i tamo pričao sa random drugim ljudima. Iz tog doba, dugo se vuklo podrugljivo spominjanje reklamnog slogana: “Dvoje su se tako smuvali”.
… a u Americi?
Ma koliko mislili da poznajemo sve slojeve i aspekte američke popularne kulture, u zaborav je pala njihova izuzetno duga i vrlo specifična tradicija korišćenja glasovne komunikacije između više ljudi. Iako su interaktivne radijske emisije format koji je poznat i kod nas, u Americi on ima i dalje gotovo kultni status, a poznati voditelji na radiju imaju status medijskih zvezda. U njihove autorske emisije dolaze ugledni ljudi iz domena biznisa, mode, religijske i duhovne vođe, razne poznate ličnosti i drugi koji sa voditeljem razgovaraju 1 na 1 ili pak formiraju mini-panel u koji se često mogu uključiti i slušaoci.
Sve to udruženo je sa tipično američkom hustle kulturom, gde se beskrajni rad slavi kao posebno vredno dostignuće, a multitasking ceni kao veoma poželjna sposobnost. Deo te kvazi-kulture vrlo brzo su postali i podcasti koji su zapravo snimljene radio emisije, a koje ljudi slušaju dok trče, vežbaju u teretani ili (se) voze do posla i nazad, “da ne bi gubili vreme”.
Renesansa ćaskanja
I kada su postojeće društvene mreže koje težište stavljaju na tekstualne i video sadržaje zavladale, desila se pandemija. Izolovani od radnog mesta, često i od drugih ljudi uopšte, a ujedno opterećeni poplavom napornih zoom video poziva, ljudima je zafalila obična, jednostavna, živa izgovorena reč. Dvojica vizionara prepoznali su poslovnu priliku i obezbedili investiciju vrednu 12 miliona dolara. Rođen je Clubhouse – aplikacija i društvena mreža bazirana na glasovnoj komunikaciji.
Marketing i instant hype
Clubhouse je doživeo ogromnu ekspanziju praktično odmah po lansiranju svoje operativne beta verzije. Sem činjenice da je (američko) tržište nesumnjivo bilo spremno da prihvati ovakvu platformu, uspehu su doprinele dve ključne stvari: brzo su joj se pridružile poznate ličnosti iz Silicijumske doline (a posle njih i uticajni ljudi iz ostalih sfera društvenog života), a iskorišćen je stari, oprobani marketinški trik ekskluzivnosti – ulazak u Clubhouse običnim korisnicima mogao je da obezbedi samo neko ko je već tamo, putem specijalne pozivnice.
Clubhouse se može zamisliti kao ogroman virtuelni hodnik iz koga se ulazi u neku od mnoštva chat-soba, gde se ćaskanje odvija u formi panela na neku od definisanih tema (muzika, film, kultura, rasna pitanja, tehnologija, biznis, lepota…). Svaka soba ima svog moderatora i često će ta osoba biti vrlo poznata u svojoj branši. Ulaskom u sobu, dobijate mogućnost da u realnom vremenu (snimanje nije dozvoljeno) slušate šta relevantni sagovornici imaju da kažu o određenoj temi. Od moderatora zavisi kome će biti omogućeno da govori, a valja napomenuti da postoji mogućnost kreiranja i ulaska u manje pričaonice, gde su pravila moderacije labavija i gde možete dati svoj aktivan doprinos diskusiji kao sagovornik. Naravno, na civilizovan i uljudan način.
Sastojci uspeha – da li su dovoljni i za ostatak sveta?
Platformu, dakle, definišu ekskluzivnost (dolaska do nje, ali i postave moderatora, koji su zapravo pandan influensera), spontanost (nikada ne znate u kojoj sobi ćete završiti) i efemernost (jednom završen panel nestaje zauvek). Da li je to recept za dugoročniji uspeh, teško je predvideti. Za sada je entuzijazam za Clubhouse daleko manji van Severne Amerike, ali vredi uočiti da su konkurentske društvene mreže, poput Facebooka i Twittera, već pokrenule projekte uključivanja audio ćaskanja kao posebne opcije.
Drugi bitan test odnosiće se na politiku moderisanja tj. cenzure sadržaja, što jeste jedan od najvećih problema svih socijalnih mreža i čest razlog migracije sa etabliranih na alternativne, na kojima se mogu čuti mišljenja i stavovi koji su disonantni u odnosu na vladajući narativ.
Naravno, očekuje se da aplikacija postane dostupna i za druge platforme, osim trenutno podržanog iOS-a.
