Priča o nestaloj OceanGate podmornici kojom je grupa istraživača i bogataša obilazila olupinu Titanika, prethodnih nedelja izazvala je verovatno isti nivo pažnje kao i potonuće čuvenog broda. Međutim, njen oblik u vremenu nekontrolisanih medija i društvenih mreža, dijametralno je drugačiji nego pre jednog veka. Pored borbe za ljudske živote i pronalaženje podmornice, iz kompanije su morali da se nose i sa ogromnim pritiskom medija i percepcijom javnosti, koja je uglavnom ostala nezadovoljna njihovom reakcijom.
Netransparentnost informacija
Dok se drama dešavala i dok smo brojali sekunde i računali koliko je još kiseonika ostalo za ljude u podmornici, eksperti za komunikacije su mogli da prate i nauče neke važne stvari iz toga kako su mediji o svemu izveštavali, a ljudi pratili situaciju na osnovu informacija koje su dobijali, ali i onih koje nisu dobijali, a pogotovu iz toga kako je sa javnošću u ovoj kriznoj situaciji korespondirao sam OceanGate koji se našao u nezamislivoj PR krizi, ali i drugi brendovi, agencije i ljudi na ovaj ili onaj način vezani za tragediju.
Priča o potonuću samog Titanika tokom minulih sto godina je takoreći romantizovana, prevashodno zahvaljujući čuvenom filmu Džejmsa Kamerona, što je svakako učinilo da se mnogi zainteresuju za nestalu podmornicu, iako takav događaj sam po sebi privlači ogromnu pažnju. Međutim, ukoliko ste situaciju pratili iz minuta u minut i čitali svaku vest koja je u tim trenucima objavljivana sigurno ste pročitali gomilu informacija, ali je jedina konkretna koju ste mogli da dobijete bila ta da je podmornica nestala. Čak i na zvaničnoj, prvoj konferenciji za štampu mogli ste da saznate kako je nestala podmornica veličine manjeg kombija na površini veličine Konektikata, da se u njoj nalazi petoro ljudi i ništa izvan toga. A onda je usledila drama koja je, ako ste je pratili kroz medije, izgledala kao da se odvija po napisanom filmskom scenariju poput Kameronovog, što je sasvim logično, jer mediji su danas prevashodno biznis i ljudima daju ili pokušavaju da daju one informacije za koje misle da bi ih zanimale. Međutim, od OceanGate-a se, u trenutku dok je drama trajala, očekivalo da budu transparentniji sa informacijama. Međutim, ako ste otišli na njihov tviter nalog, što je većina sigurno odmah uradila, s obzirom na to da se danas prevashodno informišemo na društvenim mrežama i očekujemo instant informaciju, u prvim satima nakon same tragedije na njihovom tviter profilu stajale su samo stare informacije, pri čemu je poslednja objavljena 21. aprila. U situaciji poput ove bilo bi očekivano da vest o izgubljenoj podmornici bude pinovan tvit na vrhu profila, kako bi svi mogli da vide udarnu vest. Međutim, kod OceanGate-a ne samo da se to nije dogodilo, već su prošli sati dok nije uklonjen stari pinovani tvit.
A onda se desilo i to da je sajt pao – što je očigledno urađeno sa namerom, pogotovu nakon što smo saznali da se već u nedelju 18. juna znalo da je podmornica nestala, a da se sa zvaničnom informacijom o tome izašlo u ponedeljak. Ono što je takođe zanimljivo, posmatrano iz ugla odnosa sa javnošću, jeste činjenica da iz same kompanije niko nije istupio i stao za govornicu pred medije i javnost koji su imali gomilu pitanja. Jedino opravdanje, mada ne sasvim uverljivo, bilo je to da je usled takve tragedije osoba koja bi trebalo da istupi CEO kompanije, a on se nalazio u samoj podmornici. Iako je donekle razumljivo da je bilo teško u takvoj situaciji pronaći osobu u kompaniji koja bi izašla pred javnost kao glavni govornik, odluka da se niko ne pojavi definitivno predstavlja lošu komunikacijsku strategiju, jer je izazvala lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama koji su ih već i bili preplavili zbog netransparentnosti informacija vezanih za ceo slučaj. Podjednako netransparentni su bili i drugi brendovi kao što su Boeing, Logitech ili Blink-182, čije se ime vezuje za ovu ekspediciju od kojih su neki ponašali kao i da nisu deo cele priče.
Uvek treba biti spreman na PR krizu
Dakle, pored toga što se desila velika tragedija koja je odnela pet života i gotovo uništila brend vezan za istraživanje Titanika, što je posebno iznerviralo Džejmsa Kamerona, očigledno je da PR tim kompanije koja je razvila tako ozbiljnu ekspediciju istraživanja Titanika nije imala spremnu strategiju za ovakvu kriznu situaciju ili je ona koju je imala bila potpuno pogrešna. S tim u vezi, onima koji se bave odnosima sa javnošću, još jednom je, nažalost na tragičnom primeru, postalo jasno koliko je važno uvek biti spreman za kriznu situaciju, pa čak i onu najgoru koja bi mogla da nas zadesi.
