Godinama unazad mediji su u stanju velikih prevrata izazvanih ekspanzijom digitalnih medija, što je umnogome promenilo njihovu primarnu, informativnu i edukativnu, ulogu. Kako je konkurencija u medijskom prostoru intenzivirana, sticanje pažnje putem klikova postalo je sredstvo za opstanak. S tim u vezi, primat u svemu dobio je medijski spektakl, kao najbolji preduslov za potencijalni klik, što i nije neka novotarija, jer je oduvek bio sredstvo da se privuče pažnja.
Šta je medijski spektakl?
Teoretski, medijski spektakl je fenomen koji se definiše kao spoj slika, predmeta i iskustava koja imaju malo veze sa stvarnim životom. On se, istina, oslanja na iskustva iz svakodnevnog života, ali ih modifikuje tako što ih dovodi do ekstrema kako bi se ostavio jači utisak na publiku.
Korene medijskog spektakla nalazimo u Staroj Grčkoj i Rimu: Olimpijske igre, antički festivali, orgije, javni obredi, gladijatorske borbe, cirkusi, sve su to događaji koji se mogu posmatrati kao spektakli. Reč je o megalomanskim predstavama osmišljenim da privuku, a ukoliko je moguće i zadrže pažnju publike. Po toj liniji moderni spektakli su sportske manifestacije, politički skupovi i slična okupljanja, ali i vesti. U domenu informativnih i zabavnih sadržaja medijski spektakl danas može postati bilo šta. Štaviše, mnogo toga se oblikuje na taj način u cilju privlačenja pažnje.
U modernom dobu digitalnih medija svaki događaj koji ima imalo potencijala za to podiže se na nivo medijskog spektakla ne bi li obezbedio željeni klik na objavu o njemu. Sticanje pažnje kroz klikove postalo je sredstvo za preživljavanje, a senzacionalizam utaban put da se do njega dođe.
Na ceni je senzacionalizam
Bilo da ste neko ko se bavi medijima i redovno prati medija monitoring, bilo da ste običan konzument medijskog sadržaja, morali ste primetiti sve učestaliju pojavu senzacionalističkih naslova koji u sebi sadrže reči: Šokantno, Neverovatno, Nećete verovati i slično. Tako su koncipirani sa ciljem da nas nateraju da kliknemo na njih, a ako više puta kliknemo postajemo svesni toga da smo „nasankani“ i da događaji, koliko god spektakularni bili, sve više liče jedni na druge. I to ne bi trebalo da nas čudi. Ako je svaka vest na internetu mamac za klikove, onda je jasno da je to postalo standard. A kako je na ceni senzacionalizam, jasno je da je on u velikoj meri lažan tj. režiran.
Ukoliko je svaki naslov senzacionalan i svaka vest predstavlja mamac za klikove, onda to postaje standard. Lestvica se u takvoj postavci stvari konstantno podiže, pa su mediji prinuđeni da izmišljaju senzacionalističke vesti, a njihovi konzumenti da se pitaju u kojoj meri je ono što čitaju ili gledaju stvarno, a u kojoj režirano i fejk. Medijski spinovi se dešavaju sve češće i publika postaje zbunjena, a najveći problem postaje razlučivanje lažnih vesti od istine, što je kulminiralo sa pandemijom Covid-19.
Kako je klikbejt postao dominantan u odnosu na potragu za istinom, tako se novinarstvo i mediji sve više svode na senzacionalističko umesto na informativno iskustvo, drugim rečima zabava postaje dominantna u odnosu na edukaciju. Ovaj paradigmatski preokret u postavci i poimanju medija ima destruktivne efekte na celo društvo. Umesto da svi dele zajedničko razumevanje svetskih događaja i postanu informisaniji i obrazovaniji, pažnja većine je preusmerena na senzacionalizam i zabavu. U svojoj popularnosti medijski spektakli nadrastaju sam život i postaju neodvojivi deo naše svakodnevice i nešto prema čemu upravljamo sve drugo što radimo i što nam se dešava, ali paradoksalno ostajemo samo nemi učesnici u predstavi koja nam se nameće.
Izazovi praćenja medijskog spektakla
Senzacionalističke vesti nas „napadaju“ sa svih strana, a broj medija, pogotovu onlajn, konstantno se povećava. S obzirom na količinu informacija, nije ni malo lako biti u toku sa svim objavama, bilo da smo obični čitaoci, bilo da im pristupamo istraživački. Praćenje i analiza objava putem medija, kako digitalnih tako i tradicionalnih, za pojedince je sve komplikovanija, ali zato su tu agencije. Medija monitoring je tu od velikog značaja ne samo kao sredstvo da se isprate sve vesti u vezi sa nekim spektaklom i njegovim odjekom u medijima, već i kao alat za procenu koliko je neko napravio dobar medijski spektakl i kakve je efekte on postigao.
Medijski spektakl i PR
S obzirom na senzacionalističku stranu medijskog spektakla, jasno je da on predstavlja odlično PR oruđe. Kako je PR-u cilj privlačenje pažnje, a medijskom spektaklu je to svrha, njihova interakcija je neizbežna. Međutim, prilikom korišćenja medijskog spektakla u promotivne svrhe treba biti prilično obazriv, a pogotovu izbegavati lažne medijske spektakle kako bi se privukla pažnja, jer ukoliko dođe do razotkrivanja to najčešće rezultira gubitkom poverenja publike, što je najveća kazna za jedan brend ili ličnost. A kako istovremeno živimo i u vremenu cancel kulture, sa tim se ne treba šaliti. Medijski spektakl jeste uvek dobra stvar da se privuče pažnja i poveća vidljivost, ali ne nosi uvek pozitivne vrednosti. Štaviše, kako rastu njegova ekspanzija i zloupotreba, tako je njih sve manje.
